OLIMPIJSKA REVIJA

 

SLOBODAN KAČAR, OLIMPIJSKI ŠAMPION IZ 1980. I NAJVEĆI SRPSKI BOKSER SVIH VREMENA ŽIVI U NOVOM SADU

BOKS MI JE DAO SVE
 

Među potencijalnim naslednicima Kačar izdvaja Jovičića iz Šapca, Stankovića iz Pančeva i Ajvazija iz Beočina. Ako se bude valjano radilo, neko od njih bi mogao da nastupi na Olimpijskim igrama 2012, a nove olimpijske medalje za naš boks mogle bi da zasijaju 2016.
 

Na pobedničkom postolju u Moskvi 1980. godine 
 

Iako je rukavice o klin okačio pre tačno dve decenije, on je i danas kralj srpskog boksa. U zbilja prebogatoj karijeri osvojio je gotovo sve što se moglo osvojiti, uključujući i zlatnu olimpijsku medalju i titulu profesionalnog prvaka sveta. Zbog svega toga, Slobodan Kačar ima posebno mesto u bisernoj nisci najboljih srpskih sportista svih vremena.

- Boks mi je dao sve – ne ostavlja dilemu legenda našeg i svetskog ringa dok, u senovitom Dunavskom parku, u Novom Sadu, zajedno pratimo teniski trening njegove mlađe ćerke Marine. – Od slave i novca, preko širenja vidika daleko, daleko izvan naših granica do, što je možda i najvrednije, niza divnih prijatelja širom sveta.

U ring je prvi put, ushićen trijumfom Mate Parlova na Olimpijadi u Minhenu, ušao 1972, u staroj sali BK Vojvodina, na novosadskom Trgu carice Milice. Od ukupno 15 godina koliko je u njemu ostao, izdvaja osam.

- Od 1978. kada me je, u polufinalu svetskog amaterskog prvenstva, u Beogradu, pobedio olimpijski šampion Hoze Gomes sa Kube, do 1986. kada sam u meču za odbranu titule profesionalnog prvaka sveta izgubio od Amerikanca Bobija Čiza, imao sam 119 borbi bez poraza. To je ono na šta sam najponosniji u celoj karijeri – objašnjava najveći srpski bokser svih vremena.

Titulu olimpijskog šampiona osvojio je u Moskvi, 1980. godine, posle serije sjajnih borbi sa zaista velikim bokserima tog vremena.

- Najpre sam, u osmini finala, nokautirao Tanzanijca Majkla Nsoroa, da bih u četvrtfinalu, u jednoj zaista dramatičnoj borbi, na veliko razočarenje čak 18.000 Moskovljana, nadvisio i četvorostrukog prvaka tadašnjeg SSSR-a i evropskog šampiona Davida Kvačadzea – vraća se Kačar u zvezdane trenutke raskošne karije. - U polufinalu sam, prekidom u drugoj rundi, pobedio istočnog Nemca Herberta Bauha, jednog zaista opasnog levorukog udarača koji je, baš te godine, uz ostale nokautirao i svetskog šampiona, Kubanca Siksta Soriju. Konačno, u finalu sam, na poene, bio bolji i od Poljaka Pavela Skžeča.

Kada je zakoračio na sam na vrh olimpijskog postolja znao je da je dotakao zvezde, ali ni to nije bilo dovoljno da prestane da sanja. Stoga je, tri godine kasnije, odlučio da pređe u profesionalce.

- Posle serije od 19 mečeva bez poraza, u decembru 1985, u Pezaru, u borbi za tron u poluteškoj, upražnjen posle prelaska Amerikanca Majkla Spinksa u tešku kategoriju, na poene u 15 rundi pobedio sam njegovog zemljaka Edija Mustafu Muhameda. Bila je to jedna zaista čarobna noć i, naravno, ispunjenje mojih bokserskih snova.

Kačar je danas predsednik Bokserskog saveza Srbije i član Izvršnog komiteta Evropske bokserske federacije. Sa obe pozicije pokušava da uspravi posrnuli srpski boks.

- Da bi se kuća sagradila potrebne su godine, a da se sruši jedan dan – s tugom konstatuje čovek koji je slavu našeg ringa proneo širom planete. – Tako je, početkom 90-ih, pre svega zbog neinventivnosti i uskogrudosti ljudi koji su ga vodili, bilo i sa srpskim boksom. Njemu nedostaje svega, od podrške države, do stručnosti trenera. Jedino darovitih momaka, na sreću, još ima.

Među potencijalnim naslednicima Kačar izdvaja trojicu junoša, Jovičića iz Šapca, Stankovića iz Pančeva i Ajvazija iz Beočina. Ako se bude valjano radilo, neko od njih bi, dodaje, mogao da nastupi na Olimpijskim igrama 2012, a nove olimpijske medalje za naš boks mogle bi da zasijaju 2016.

Isuviše daleko, reći će neko. Da, ali kuća se, kako reče šampion, samo srušiti može za jedan dan.
 

Đorđe VUKMIROVIĆ

PORODICA
 

PONOSAN NA MILENU I MARINU

Slobodan i njegova supruga Slavenka imaju dve kćeri, Milenu (21) koja privodi kraju studije filozofije i istorije umetnosti na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, i Marinu (14) koja u Novom Sadu završava osnovnu školu.

- Obe su veoma darovite teniserke. Mileni je u 16. godini nuđen profesionalni ugovor, ali je odlučila da prednost da školi. Vrlo sam srećan što je jedan od najboljih studenata svog univerziteta i jedna od najuspešnijih univerzitetskih igračica tenisa u SAD. Marina je član TK Vojvodina i ove godine će početi da igra ATP turnire u svom uzrastu. Vreme će pokazati do kojih teniskih visina će stići – kaže ponosni otac.

PRIJATELJSTVO ZA VEČNOST
 

DANDI JE NEPONOVLJIV

Anđelo Dandi, veliki bokserski mag i trener najboljeg boksera naše planete svih vremena Mohameda Alija, vodio je i Slobodana Kačara kroz mutne i surove profesionalne vode do samog svetskog vrha.

- Dandi je zaista jedan i neponovljiv – kaže najbolji srpski bokser svih vremena. – Prijatelji smo i danas i kad god odem u SAD čiji sam, inače, državljanin, gost sam kod njega na ručku. Iako ima 86 godina i važi sa najboljeg trenera kojeg je svet imao, nikad ne propušta priliku da mi ponovi jednu zaista poučnu rečenicu: Slobodane, i danas, bukvalno svakog dana, od nekog od boksera naučim ponešto novo.  

NAJTEŽI PROTIVNIK
 

MUHAMED BEZ PREMCA

Leonid Šapošnjikov, Hoze Gomes, David Kvačadze,

Herbert Bauh i Pavel Skšeč, u amaterskoj, i Xo Araka, Xon Dejvis i Klarens Ozbi, u profi-konkurenciji, samo su neki od velikih boksera s kojima je Kačar odmeravao snagu u ringu. Ipak, iznad svih njih on stavlja Edija Mustafu Muhameda , čiji „skalp“ mu je u Pezaru doneo titulu profesionalnog šampiona sveta.

-On je bio zaista briljantan borac i sigurno najkompletniji bokser s kojim sam ušao u ring. Utoliko mi je i pobeda u Pezaru draža – kaže naš velikan.

NACIONALNE PENZIJE
 

SVAKA ČAST DRŽAVI

-Pripadam sportistima koji su na vreme obezbedili egzistenciju i stoga uvođenje nacionalnih penzija više doživljavam kao nagradu onima koji su, zahvaljujući sopstvenom daru i ogromnom odricanju, postigli vrhunske rezultate i tako državi i naciji doneli prestiž – kaže Kačar. – I, razume se, kao podsticaj današnjim sportistima da se ne štede i da se odreknu svega da bi dosegli svetske visine. Saznanje da ih država za koju to čine neće zaboraviti i da će egzistencijalno biti zbrinuti do kraja života će, svakako, biti dodatni motiv za to teško pregnuće.