OLIMPIJSKA REVIJA
 

OKS  POKROVITELJ KNJIGE VESNE REPIĆ O MARATONSKIM TRKAMA U PRESTONICI

RITAM ZA CEO VEK 

Beograd, “grad mašte i grad iz mašte”, kako je o ovoj staroj varoši pisao nepoznati autor sredinom 19. veka, uvek je bio  i “plod divlje ruže, prepun semenki iz kojih će se razviti novi cvetovi”, ambijent “u kome se osećamo bezbedno i zbliženo”. Metaforu “divlja ruža” nije skovao pesnik već atletičar. Maratonac Nedo Farčić. Jedan od tih “novih cvetova” je duga i blistava tradicija maratonskih trka.

- Na krilima koja mu je Beograd decenijama davao u svim vidovima podrške, maraton se uz velike napore sportista - Beograđana i nas koji smo u ovom gradu prepoznali svoje mesto i ulogu, vinuo visoko i ne prestaje da se uspinje – piše Farčić, rođeni Velelučanin sa Korčule, u svom predgovoru jedinstvene knjige Vesne Repić o najtežoj atletskoj disciplini.

Počelo je velikim pešačkim utakmicama od Obrenovca do vrha Košutnjaka, u godini kada je rođen srpski olimpijski pokret, da bi 27. maja 1912. godine na stazi Košutnjak-Umka-Košutnjak bila održana prva prava maratonska trka, kvalifikaciona za Olimpijske igre u Stokholmu. Između dva rata, Beograd je trebalo da bude domaćin prvenstva države u maratonu, ali je ono održano u Zagrebu. Posle mnogo odlaganja, na internacionalnoj trci, 1938, ugostio je najbolje češke, mađarske i domaće maratonce. Bio je to uvod u potonju internacionalizaciju maratonskih trka. A, zvezdani trenutak maraton doživljava 1988. godine, kada i srpska metropola zvanično dobija svoju međunarodnu maratonsku trku. Nedavno je u punom sjaju, sa promoterima Bimonom i Pauelom, doživela svoje dvadeseto izdanje.

Taj vek Beograda “u ritmu maratona”, Vesna Repić, bivša atletičarka Crvene zvezde i trener šampiona Gorana Raičevića i Ilone Kalmar, ispisala je na stranicama  ljubavi i duboke odanosti  sportu kojim se bavila i gradu koji se može dičiti svojim velikim trakačima.

Knjiga “95 godina u ritmu maratona u Beogradu” (pokrovitelj Olimpijski komitet Srbije) je harmoničan spoj faktografije, autorovih komentara i likovnih priloga (crteža, krokija, skulpture maratonca) akademika Petra Omčikusa. Prijateljstvo sa Farčićem inspirisalo je Omčikusa da za svoje slike i crteže “koristi prizore iz sporta”, a susret maratonca i autora u “atletskoj kući” da  oni nađu svoje mesto u ovom neobičnom imenoslovaru pobednika i učesnika.

Rukopis Vesne Repić nastao je iz slučajnog susreta dva jubileja – 95 godina od prve maratonske trke koju je osnovao Srpski olimpijski klub i dvadesetog Beogradskog maratona. On pripada pisanim svedočanstvima kojima najlepše pristaje naslov fotomonografije Ive Eterovića “Beograd koji volim”.

M. RAJKOVIĆ 
 

Nedo Farčić sa knjigom za vreme 20. Beogradskog maratona