OLIMPIJSKA REVIJA
 

ZORAN MOKA SLAVNIĆ SELEKTOR KOŠARKAŠKE REPREZENTACIJE NEPOPRAVLJIVI OPTIMISTA
 

VIDIMO SE U PEKINGU

Jesam lud, ali ne i glup. Verujem u sudbinu, a meni se Španija posrećila na EŠ 1973. i mom debiju u plavom dresu. Možda se slično ponovi i u novoj ulozi,a onda neće biti problema ni za olimpijsku vizu. 

Bio je i ostao veliki vragolan, nekada jugoslovenski, a sada “samo” srpske košarke. I kada je u poodmaklim godinama (24) debitovao u plavom dresu, ali i premijerno u ulozi selektora nacionalne reprezentacije (skoro u 58.). Zoran Moka Slavnić.

Jedan iz nezaboravne generacije 70-tih i početka 80-tih, koja je osvojila ama baš sve što se moglo osvojiti. Za njega, Kiću, Praju i ostale, nije bilo prepreke na najvećim takmičenjima. Bili i ostali – strah i trepet.

Naš sagovornik ima i nešto što kasnije nije pošlo za rukom nekim novim, sjajnim predvodnicima poput Divca, Đorđevića, Paspalja, Bodiroge, Danilovića... Olimpijsko zlato u prebogatoj košarkaškoj istoriji.

- Za ove mlađe, da ne podvaljujemo, 1980. u Moskvi nije bilo Amerikanaca zbog bojkota, ah ta politika. Ali, njihov problem, to svakako ne umanjuje sjaj tog zlata – vraća se u prošlost  Moka Slavnić.

U karijeri svakog sportiste, makar se osvojilo “milion” medalja na evropskim i svetskim šampionatima, Olimpijske igre su posebno poglavlje, nema poređenja.

- Nije bilo ni teže, ni lakše, u moskovskom finalu protiv Italije. “Zbornaja” kao domaćin, morala je da se uteši trećim mestom. A ne bi trebalo smetnuti s uma da smo imali silne muke baš sa azurima na prethodnim OI.

Koliko se obični smrtnici sećaju najsjajnijeg odličja pre više od četvrt veka, ništa manje ne bledi ni sećanje na povredu Kićanovića (udarac Menegina u butni mišić).

- Reprezentativnog druga su izneli sa parketa, nije mogao da završi utakmicu. Za Kiću sam isto uradio što i on za mene četiri godine ranije u Montrealu. Na pobedničkom postolju uzeo medalju i podigao je visoko, ako je to moglo da ga uteši.

Slavnić je 179 puta oblačio najdraži dres, ali je za nezaborav njegova partija, protiv dugogodišnjih starih mušterija plavih, Italijana, 1976. u Montrealu. Naši najbolji košarkaši su otputovali u Kanadu kao već viđeni za neku od medalja, kao aktuelni evropski i svetski šampioni. A kola umalo da se survaju u provaliju.

- Trebalo je “rutinski” da se odradi posao u duelu sa “azurima”. Po malo (ne)očekivano smo na poluvremenu gubili sa 16 razlike. Moglo je lako da se desi da popucamo, da se uopšte ne vratimo u život.

Tada su novinski izveštači preneli da se “nešto desilo” u svlačionici, u poluvremenu. Iako je prošlo toliko godina, nailazimo na zid ćutanja.

- Jeste, istina je da sam kolegama nešto rekao, ali sam i obećao da nikada neću otkriti šta. Neka to zauvek ostane tajna.

Moka je preporodio plave u nastavku, bio pravi dirigent, nije li to bila najbolja partija u reprezentaciji?

- Ma kakvi, ne bih je nikad u tom smislu izdvojio, mada je bilo važno poput života da se uđe u finale.

I dan - danas se prepričava taj foto finiš.

- Igrali smo poslednji napad, Kića je prodro po desnoj strani, na dve sekunde pre zvuka sirene imao sam loptu u rukama, i eto, posrećilo se da pogodim i da polufinalni meč prestane da bude noćna mora – skromno će, što uopšte inače ne liči na njega, Zoran Slavnić.

Ni ta nezaboravna generacija nije mogla u borbi za zlato da adekvatno parira neprikosnovenim Amerikancima, koji su morali da zaleče rane iz 1972. (Minhen), kada su prvi put ostali bez prvog mesta od 1936, kada je košarka uvedena u olimpijski program.

- Da se nisam povredio u 10.minutu i finale gledao iz bolnice, ko zna šta bi bilo – u svom stilu će Slavnić.- Mislim da je pravi razlog visokog poraza to što nismo slušali tadašnjeg selektora Mirka Novosela, koji nije mogao da nas ubedi da se pravimo ludi u duelu sa Amerikancima u grupi. Stručnjak poput njega nije želeo da sve karte baci na sto, a mi smo bili po malo tvrdoglavi. Zapeli smo iz petnih žila da dobijemo Amere, skoro da smo u tome uspeli, ali... Na kraju smo u grupi poraženi, oni nas pročitali, a u finalu im  protiv nekompletne selekcije nije bilo teško da zabeleže, uslovno rečeno, laganu pobedu.

Ima li uopšte recepta za SAD, pogotovo od kada na najveću sportsku smotru dovode timove snova?

- To je svakako izuzetno težak posao, ali nikad ne reci nikad. Ovu poslednju reč zato ne koristim ni kad su u pitanju plavi. Možda nekad u budućnosti. Važno je imati vere, a uz talenat i rad, doći i do takvih raspleta.

Selektor Zoran Slavnić će ovog leta imati, ne možemo da se otmemo tom utisku, mnogo teži zadatak nego u nekim vremenima kada je bio prvi plejmejker reprezentacije. Nije u igri samo evropski šampionat u Španiji, početkom septembra, već i olimpijska viza za Peking 2008. Uzimajući u obzir sušni period koji traje od 2003, čini se da Kina nikad nije bila dalje.

- Jesam lud, ali ne i glup, zato sam se i prihvatio posla sa A selekcijom. Nemam strah, bez obzira što nije mali broj onih koji bi bili srećni da plavi dožive još jedan fijasko. Nisam ni toliko blesav da kažem da ćemo se u Španiji prošetati, a samim tim i obezbediti olimpijsku vizu. Možda ima neke simbolike što ove momke, po prvi put u karijeri kao selektor, vodim baš na jedno takmičenje na Iberijsko poluostrvo. Kada sam svojevremeno debitovao za najbolji tim, bila je Barselona 1973. i evropsko zlato. Početak serije od tri uzastopna  kontinentalna prvenstva . Nisam sujeveran, ali možda se baš Španija i meni, na novom poslu, posreći.

On je nepopravljivi optimista, bez dlake na jeziku, sa željom da sve oko sebe “ natera”  da veruju da je moguća i (ne)moguća misija.

- Suština je u mom mentalnom sklopu, da nisam takav, sigurno ne bih postigao to što sam postigao. Milion puta bih odustao od košarke koja je moj život. Uvek sam verovao, a takav sam i sada, da kvalitet mora da izađe na videlo, niko ne može da te zadrži, satera u rupu. Ako dovoljno brzo trčiš, stići ćeš na cilj kad,tad. Ne može me niko ubediti da je ova nacija preko noći zaboravila da igra košarku, ostala bez talenta. Sigurno da situacija nije  “lako ćemo”, a da je tako verovatno me ne bi ni  zvali da se prihvatim ovog posla. Očekujem da se vidimo u Pekingu. U sportu ništa nije sigurno, ali ja bih se kladio na ove momke – poručuje Zoran Slavnić.

Za njega je počelo više nego odlično. Za razliku od prethodnika, na tom istom mestu, koji su više pričali o onima koji se ne odazivaju u reprezentaciju, popularni Moka može da tvrdi pazar. Čak 90 odsto sa njegovog preliminarnog spiska reklo je majstoru basketa “da”. Bazu ima, trebalo bi ga samo pustiti da radi na miru,  ne samo uoči EŠ u Španiji, već i do Pekinga, nadajmo se.
 

KAKO DO CILJA - AKO TREBA POGINUĆE

Slavnić se nikada nije bojao izazova. Za razliku od nekih koji se sklanjaju na kilometar, prosto im je trčao u susret. Ni u zrelim godinama, kada je pomalo kasno uhvatio kormilo reprezentacije, nije se promenio ni za pedalj.

- Imam snage da zaorem neki novi put, a da li će pustiti da izrastu neki novi košarkaški klinci, ne zavisi samo od mene. Pre svega, od politike Saveza. Daću sve od sebe, ma poginuću, ali ću rad, talenat i disciplinu isterati na površinu. Onda ne može ni uspeh da izostane.
 

PUT DO KINE - ZLATO, SREBRO ILI -  POPRAVNI

Košarkaška reprezentacija za razliku od vremena kada je poslednji put bila evropski (2001.), odnosno svetski prvak (2002.), krajem ovog leta moraće da se bori za nešto što je do skoro bilo nezamislivo. Ako smo krajem 2005. dobili vajld kartu za SP u Japanu, olimpijska viza za 2008. neće sama od sebe pasti u krilo.

Direktan let za glavni grad Kine imaće samo finalisti  predstojećeg  evropskog skupa u Madridu. Selekcije plasirane od trećeg do  sedmog mesta, imaće šansu na popravnom, zvanom kvalifikacije (jun 2008.), odakle će pokušati da se domognu OI.
 

LIČNA KARTA

Zoran Moka Slavnić je rođen 26.oktobra 1949. u Beogradu. Najveći deo igračke karijere je proveo u Crvenoj zvezdi (63. do 77.), pa Huventudu (77-79), Šibenki (79-81), Partizanu (81-82) . Na poslednja dva mesta, kao igrač i trener.Da bi karijeru završio u Kazerti (82-83). Sa crveno-belima je bio šampion 69. i 72, ali i prvak Španije (78.), osvajao je sa ekipom sa  Malog Kalemegdana i tri nacionalna Kupa (71, 72. i 75.) i Kup kupova (74.).

Za reprezentaciju je odigrao 179 utakmica i postigao 1465 poena. U kolekciji ima tri evropska  (73, 75. i 77.), po jedno svetsko i olimpijsko zlato (78, 80), pa  srebro (OI 76.) i bronza (EP 79.).

Trenersku karijeru je započeo u Šibenki, malo radio u Partizanu, pa Jugoplastici, Malagi, Crvenoj zvezdi, Dafniju, Beobanci, pa opet među crveno-belima, Huventudu, Iraklisu, Bambergu i Atlasu.

U maju ove godine je promovisan u selektora prve reprezentacije Srbije.

R. NIKOLIĆ